Skrušeno priznajem da boje jeseni nisu zadovoljile neke moje
vizije i očekivanja i tragom toga su doživile reciklažu. Nakon stvaranja liste
korisnih linkova i vižitanja tuđih slika krenem ja u novu avanturu. S obzirom
na to da nisan ništa pošteno iskukičala od srednje škole izuzev nekih bordura
na džemperima, postava i patent bili su
veliki, ali ne i prevelik zalogaj. Najprije sam isplela dno u obliku stope.
Oblikovala san boršu “na suzu”. Puno
lipše izgleda kad joj se dade neka forma makar i minimalnom intervencijom, nego
kad izgleda kao obična vriča. Uspila san skrojit i sašiti postavu, stavit
patent, ušit žepić. Olakšavajuće je to što se pletivo može šiti na mašinu. Ne
mislin da je sve napravljeno idealno. Još ima prostora za poboljšanja, npr.
patent na žepiću iznutra, ručke stavit na neko drugo misto, zahtijevniji oblik,
dekoraciju... Usput san naučila i nešto novih engleskih riči. Ali i da
pribadače bodu ko stovrazi. Novi izazov je već u realizaciji. Doduše tek je na
početku. Dakle, ako mogu ja, onda može svak’.
