... a o utiscima da ni ne pričam.
Dakle točno u podne zvoni telefon. Ja sidim kraj njega i ignoriram ga s dobrim razlogom. Sa svom bliskom i još bližom rodbinom sam se čula u zadnja dva dana. Moja dva dragulja su na takvim mistima da nam noć i dan nisu kompatibilni, a moja vridnica je ionako zaminila dan za noć u naučne svrhe. Telefon ne odustaje, a bome, ni ja se ne primičen. Nakon nekog vrimena radoznalost je popila ignoranciju i ja otklopim slušalicu. Ovdje Tena, kaže žena. Pita za muža. Nema muža, kažem ja. A tko ste vi, opet pita Tena. Ja sam žena. E pa dobro, kaže Tena sada već malo opuštenije i toplijim glasom. Onako kao kad žena ženi priča nešto povjerljivo a neprovjereno. I nastavi sugovornica ležerno: dobili ste tri proizvoda… E tada prasne čiket u komunikacijskom kanalu i đava preuzme kontrolu. Ovako, kažen ja u sinkopama i triolama ne mareći može li Tena pratiti moj ritam, nikad ništa nisam naručila od vas, nikad nikakvu igru nisam igrala, štogod dođe na moju adresu ništa neću preuzeti i ništa vam neću platiti. I ponovim to još jedanput sve u jednom dahu. Znala san da snimaju i da će dokazi biti na mojoj strani. U jednom momentu morala san uvatit zraka i u tih dvi tri sekunde pauze postalo mi je jasno da je Tena poklopila bez pozdrava. Iza nje se čulo samo piii… piii… piii… piiii… I tebi, draga Tena. Pa eto, ako neko nema dovoljno brze reflexe da se odupre ovakvim navlakušama, ili mazohizma da se odrekne darova i ostvari se kao sretni dobitnik, slobodno neka dođe kod mene po savjet ili preusmjeri poziv. Samo prvi put je malo neugodno. Svaki sljedeći put je rutina.
Detalj iz mog vrtla.
Nema komentara:
Objavi komentar