Dok san dežurala isprid škole i čekala da autobus dođe po zadnju grupu dice, stiže konvoj iza mojih leđa: tri, četiri policijska auta s upaljenim svitlima i rotirkama, pa još neki veći isto osvijetljeni. Prvo mi je palo napamet da stiže neko jako političko grlo u pohodu na zamantavanje birača u ovo predizborno vrime. Kad ono, neka grdosija se ušulja na parkiralište, a onda i ostatak konvoja. Iz te silne pratnje izađe momak u plavom i krene prema meni taman kad san slikavala. Mislin ja nema to veze sa mnom, a momak dođe pravo do mene i upita jeste li vi mama toga i toga. E ako su prijatelji, mislin se ja, onda je i momak super. Razgovor ugodni mi je tako skratio vrime čekanja i usput dobila sam i informaciju šta se prevozi jer ja ne pripoznajen ove mega konstrukcije. Radi se o transformatoru od 150 tona koji putuje za Kaštele. A naslov posta je ispao malo senzacionalistički, zar ne? Hahahaha…
