Istina je da je sveti Nikola najdraži dici, ali virujen da
se i odrasli rado sićaju Nikole iz svog ditinjstva i priželjkuju da se ponovi
neka čarolija iz tog vrimena. U tu grupu
svakako pripadan i ja. Iako, s vrimenom moja lista želja bivala je sve kraća.
Želje sve probranije, praktičnije. A bome i čizmice su bile one lanjske i
prilanjske. Nikola i da je tija, nije ih moga ne pripoznat. Ono šta bi spustija
u njih, velikodušno san primištala u one dičje. Onda je sv. Nikola skužija moju
muku pa mi je olakša posal tako da je sam sve stavlja u dičje čizmice. Aj
dobro. Nikad nije manjkalo radosti. Mater je najsritnija kad su dica sritna. S
vrimenon dica ošla i odnila čizmice. Slijedom toga prošle noći samo je moja čizmica
stala, kao slučajno nasrid hodnika. Nije moga promašit. Od nekad dugog popisa
želja ostala je samo jedna ceduljica, zarolana, a na njoj broj računa u banci.
Tako da mi Nikola nije mora teglit darove i vrludat po komšiluku. Pa... sveti
Nikola... ako si bija od volje i sredstava, to bi mi bila prava božićnica.
Sv. Nikola u Cisti Provo.
Nema komentara:
Objavi komentar