Silno smo priželjkivali kišu koja
će ugasit ovi roštilj pod tabanima, ili buru koja će bar otpuhat žeru u jedan
kantun. Sve šta se popije nije niti stizalo do želudca. Poput plime se dizalo i
probijalo kroz čelo i kapke. Po ovakvoj žegi čak i poskoci silaze sa grana i
skupljaju se u šahtama. Zato triba paziti di se nogom staje i di se prsti
turaju. Kratak, trom i debeljuškast poskok nema di uteć. Napad je njegova obrana.
Zato se bolje uzdat u vlastitu brzinu nego istraživati što mu je na umu. Kiše
je palo niti za trepavicu smočit. Kratko zatim oblaci isparili, sunce zasjalo,
a nebo pocrvenilo. Nebo, nebo! Sramiš li se,nebo, šta si nas ovako ostavilo
nasuvo? Nakon sivog i vijugavog, evo nešto crno, bilo i smotano. Možda još jedan
uzorak, i onda triba odlučiti. Još tražim
ono što će biti “baš to”.
Nema komentara:
Objavi komentar