Nakon ekstremno ledene zime višnje su se dobro oplodile i urodile. Vrime je za berbu. Zapravo krajnje vrime jer su ih već osvojili bauci. Nešto su sitnije nego lani, ali slađe. Složila san ekipu drgovoljaca. A bome je i prižeglo pa smo brali dvokratno. Ujutro, čim je sunce izašlo, i popodne dok je sunce zašlo. U krošnjama se tražilo bar malo lada. Ja san brala one višnje koje se nisu mogle dobaviti sa zemlje. Nije bija problem šta je gori, nego što je doli. Oko debla su ostale neravnine od frezanja i okopavanja. Trava pokošena i suha, ostavljena in situ, prekrila je rupe i grbe. Teško je bilo skale ukopat. Dobro bi mi bila došla i pomoć sa nebesa. Zato san više puta promislila: fala ti Bože šta mi držiš skale, ali nemoj da ti ruke toliko drču.
Opasne su skale. Vridi Božja ruka za šigurecu. Inače branje višanja je nešto najteže šta dsan radija u životu...
OdgovoriIzbriši