Crljivica na Svetom Roku (1228 m)

            Dođe to vrime da čovik krene uzbrdo. Pere i Zrinka su skužili da ima „gori nešto“ što će me očarati i pozvali su me u subotu 16. kolovoza na uspon na Biokovski vrh  Sv. Roko  (1228 m, oko ukupno 8 km u usponu i spustu). Tamo se, kod kapelice, održala procesija i misa u čast sv. Roka pa je to bilo i hodočašće.  Kako mi je to prvi odlazak na takvu akciju došla san sasvim neopremljena i nepripremljena. Moji usponi do tada bili su šetnja sa susjedovim pasom do pedalj iznad zadnjih kuća u selu. Zapravo, nisan pojma imala šta me čeka pa sam na planinu išla ko na vinčanje: nešto novo, nešto staro, nešto posuđeno, nešto plavo. S rancem u kojem se našlo od hrane ono što su mi preporučili da se nosi, boca vode, šćoka od grabovine i obične patike. U uspon smo krenuli iz Župskog zaseoka Takala (430 m). Putem san slikavala cviće izbliza, a i sve ono što se vidi u daljini. Zaustavljala se u oblacima mirisa kadulje i vriska. Požurivali su me da stignemo na misu. 

    Prvi duži odmor imali smo na Čuliji kod planinarske kuće Akademik Josip Roglić (900 m). Kod Čulije nas sustiže kolega s posla, iznenađen što me vidi. S obzirom na to da ima bogato planinarsko iskustvo, odlično pozna teren, a i sam zna da mi je ovo prvo pentranje, pokušao me spasiti od muke i predložio da ostanem kod kućice kuvat kavu. Ideja je bila ok, ali ja još nisam bila došla do granica svojih mogućnosti i pospremila sam je kao rezervnu opciju  koja mi je (ipak) tulila iz svog skrovišta svakih desetak koraka. Na vrh san došla zadnja, ali mislin da se ovdje uspjeh ne mjeri poretkom. Stigli smo na misu,  pogled sa Sv. Roka bio je neprocjenjiv. a kolegi novo iznenađenje. Uputija me da se upišem u bilježnicu i udrija pečat na jedini komad karte koji san imala uza se. Neko mi je dobacija je li mi to triba za pravdat putne troškove. Eto, sad iman dokaz da ova priča nije fake. Na Sv. Roka se može doći i otići samo pješice. A da je bilo problema, bilo je! Znaju to i oni koji su bili sa mnom. Bilo je stajanja, posrtanja, a bome i padanja. Bilo je dva koraka naprid, tri nazad. Naročito nizbrdo. Na nekim dijelovima staze šćoka mi je bila više prepreka nego oslonac. Ubila san noge, patike su bile kaputt. Ali ništa mi više nije moglo, ni neće, pokvariti taj dan.

Endemični hrvatski karanfil

(Dianthus giganteus ssp. croaticus)

http://www.hpd-sveti-jure.com/