Lito 2015., sasvim osobno

     Lito prolazi, ali vrućine ostaju i zato su moji dojmovi s ljetovanja meni još uvik aktualni. Ovi put je bilo zadovoljavajuće, ali manje sriće nego prethodnih godina. Sve bitno što mi se dogodilo za petnaestak dana mog  litovanja u ladovini pod borićima na Brodarici nekako se taložilo na dva kvadrata prostora na kojima se  projecirao cili svemir. Već u samom dolasku dobranala san sa sobom neku tugu  jer je malo vrimena prije mog dolaska iznenada umrla poznanica s plaže. Bila je vrlo draga i pozitivna osoba. Godinama smo se dočekivali na plaži i skupa odlazili na autobus. Volila je pričati i povremeno ponavljati već rečeno, ali na način da se čovik nikad ne umori od slušanja. Jedna je od onih koji ostave sjajni trag  iza sebe. Nekad mi se čini da nismo mi oni koji biraju takve osobe, nego one biraju nas. Bez Nade lita neće biti ista. 

      Susjedi pod borićima bili su mi Poljaci. Na početku tihi i suzdržani. S vrimenom su se počeli širiti. Šta se više širila  površina pod njihovim šugamanima, to su mi bili sve antipatičniji. Očistila  ja od grubih kamenja ona dva kvadrata ispod  borića. Sutradan već san izdaleka vidila da je i to okupirano. Ja ljuta, i sve ljuća bacan očade na to moje misto, pa u njih sve u nadi da mi mogu čitati misli i neće li in bar malo biti neugodno. Okupaciju san doživila kao ofanzivu na vlastitu ličnost i  agresiju na osobnoj razini. Ali božedragi, bilo je  vrime za odmor i za stavit mozak na pašu, a meni u glavi sve neke grišne misli i pizdarije. Sljedećeg dana  moje misto bilo je slobodno i opet samo moje. Poljakinja mi se srdačno nasmijala kad me ugledala i sve mrke magle u mojoj glavi su se  raspale i otišle bestraga. Desetak minuta kasnije čitala sam na mobu o tragičnom kraju Salopeka. Nekoliko dana kasnije ode i Arsen.

       Davniih godina  bila sam na nezaboravnom koncertu  kojega je Arsen održao u šibenskom kazalištu sa Serđom Endrigom i Bulatom Okuđavom. Bija  je čovik koji bi s nenametljivom intonacijom dvi obične rečenice mirisom soli i nekom svježinom začinija svaki susret.  Za razliku od nekih drugih koji su imali šta za reć u pismi, ali su razgovori s njima bili tlaka i svak je biža kad bi se ukazali na vratima festivalske uprave u tadašnjem DIT-u. Sad čekam da se kiše sliju u cvjetove agava i da malo padnu temperature. 'Ko će radit' po ovoj vrućini!