Kako sam se odrekla poklona

  ... a o utiscima da ni ne pričam.           

          Dakle točno u podne zvoni telefon. Ja sidim kraj njega i ignoriram ga s dobrim razlogom. Sa svom bliskom i još bližom rodbinom sam se čula u zadnja dva dana. Moja dva dragulja su na takvim mistima da nam noć i dan nisu kompatibilni, a moja vridnica je ionako zaminila dan za noć u naučne svrhe. Telefon ne odustaje, a bome, ni ja se ne primičen. Nakon nekog vrimena radoznalost je popila ignoranciju i ja otklopim slušalicu. Ovdje Tena, kaže žena. Pita za muža. Nema muža, kažem ja. A tko ste vi, opet pita Tena. Ja sam žena. E pa dobro, kaže Tena sada već malo opuštenije i toplijim glasom. Onako kao kad žena ženi priča nešto povjerljivo a neprovjereno. I nastavi sugovornica ležerno: dobili ste tri proizvoda… E tada prasne čiket u komunikacijskom kanalu i đava preuzme kontrolu. Ovako, kažen ja u sinkopama i triolama ne mareći može li Tena pratiti moj ritam, nikad ništa nisam naručila od vas, nikad nikakvu igru nisam igrala, štogod dođe na moju adresu ništa neću preuzeti i ništa vam neću platiti. I ponovim to još jedanput sve u jednom dahu. Znala san da snimaju i da će dokazi biti na mojoj strani. U jednom momentu morala san uvatit zraka i u tih dvi tri sekunde pauze postalo mi je jasno da je Tena poklopila bez pozdrava. Iza nje se čulo samo piii… piii… piii… piiii… I tebi, draga Tena. Pa eto, ako neko nema dovoljno brze reflexe da se odupre ovakvim navlakušama, ili mazohizma da se odrekne darova i ostvari se kao sretni dobitnik, slobodno neka dođe kod mene po savjet ili preusmjeri poziv. Samo prvi put je malo neugodno. Svaki sljedeći put je rutina.

Detalj iz mog vrtla.

Boliglava, boliglava!

           Počinja ugl. od palca. Ono kad mi nokat krene mimo putanje, pa prvo počne boliti, pa onda sliniti. Pa onda to moran operirati, pa ne mogu normalno odati,  trčati, pliviti jer na palcu  ima toliko  tufera da izgleda ko kinder jaje. A poljoprivreda stoji i čeka jer ne mogu obući postol, a ni bosa ne mogu nigdi jer se bojin infekcije. I onda  obuvan sve  po jedan. Srića u nesrići je da se namirin na kirurga koji je vrhunski odradija faturetu i bit ću mu vječno zahvalna. Kaže doktor da moran na more za točat palac… Hahaha… da na more… hahaha… Nego doma, kajin vode, šaku soli, koji papirnati brodić i eto koristi i ugođaja. Zatim ono, kad na stablima ostane par stotina kila višanja jer ne mogu skupit  dovoljno ruku da ih poberu. Pa kad iz vinograda mogu izać jedino uz pomoć kompasa. Pa onda priča o novom školskom kurikulu i svim nekakvim udrugama koje su se prilipetale uz njega, i češu se di ih srbi. Komentirat ću samo dio govorancije Ane Brakus sa drugog „prosvjeda za potporu“ kurikulu. Lipoto moja, uvik je bilo lezbijki i pedera. Prihvaćali smo ih onakve kako su se predstavili i nismo imali problema s tim. Eto, ako mi zakucaju na vrata, ja ću prva obisit šarene balune. 
       E onda ono, kad se svi politički pokvarenjaci, demagozi i nabiguzičine tituliraju s uvaženi i cijenjeni. A sa ekrana me gledaju u oči i kake. I onda još ono kad moran produžit vozačku, kad je moja dioptrija ubojita opasnost na cesti, veća od onih ušlagiranih i likova na pogon alkoholnih para. Platin duplo. Prvi put kontrolni pregled, a drugi put svakio sranje dotičnih koje legne na grbaču radnog naroda. Triba mi broj broj mupa, nešto bi ih još pitala,  i nađen ga na mrežnoj stranici. Spopadne me neko zadovoljstvo radi toga, eto, kako lako dođen do informacije, i pitan se di je kvaka. Odgovor stiže brzo: birali ste broj koji se ne koristi. Prvi broj, drugi broj. Tek je treća sreća. Daaa… Moraju biti sva tri dila kontrolnog pregleda i točka. I valja mi se rastati od masne sumice. Kako svak' ima svoje veselje, tako se i ja radujem slaganju šarenih sličica kod psihologa. Prošli put san rekla da je na mom radnom mistu čak poželjna dnevna doza šašavosti, i tako san se izvukla. Ove godine ću slagati sličice za vidit je li se šta prominilo. Sritan mi godišnji odmor. Svih 90 dana. E a sad bi mi dobro doša jedan reset.