Dok se redaju ciklone i anticiklone i di po koji
muškić, nas dvi odlučile điravati priko njiva i priskakat ograde iz niskog
starta. Malo nizinom, malo brdom, malo šumom. Vrisak se mirisom odaje. Cmilje srebrom. Kroz bore i grabovinu. Tu i
tamo nas i počešljaju. Digod skačući s kamena na kamen, digod fri klajming
metar, dva. I tako svakim danom sve više i sve dalje. Imale smo savršeni
tajming. Ujutro bi padalo, navačer bi pljusnilo, a sunce bi povirilo taman kad
je bilo „naše vrime“. A tamo u daljini,
na Dubcima, u usjeku između Biokova i Omiške Dinare je Brač. Inače je dobro
vidljiv golim okom. Kao i more. Ovog dana osta je sakriven iza kremastog prelijeva
od sitne kiše i fine prašine bogapitaj odakle. Nakon kiša svih ovih dana na
autima su ostajali kolobari oko svake kapi, kao paučinasti žućkasti milje. Pred nama
Vitrenik, Preslo i Zelenikovac, a doli Cista u svoj svojoj dužini.
Nema komentara:
Objavi komentar