Kako nastaje profesor/ica

           U različitim medijima često se ispod  članaka o prosvjeti  pojave zločesti komentari likova koji kao da sakupljaju pljuvačku samo za kategoriju Prosvjetari. Prema tome zaključujem da među komentatorima ima onih koji su očito frustrirani jer se nisu ostvarili u tako laganoj i poželjnoj profesiji kao što je nastavnik ili profesor. Ma, dajte, ljudi! Malo optimizma! Nikad vam nije kasno.  Lakše je nego zabiti gol iz kornera. Dovoljno je imati višak vremena i čvrsta volja.  Za početak pročitajte neku knjigicu, može i debljine  ko Starac i more.  Možda malo i lakše literature tipa Alan Ford ili Zagor.  Asterixa i Obeliksa čitajte u vrijeme kad se odmarate od prethodnih umnih aktivnosti. Malo pročavrljajte sa susjedima školarcima bar onih usmjerenja koji su vam u rodu ili najbližem susjedstvu. Malo pratite emisije Sunčice Findak na tv. Nakon toga ste spremni za profesora. I, falabogu na internetu. Tamo nađite, odaberite i kupite diplomu. Stiže na kućnu adresu. Kad dobijete diplomu možete krenuti u školu ne raditi ništa. Ujutro se obucite, onako, kažual i krenite. Može i s rukama u džepovima. Nema potrebe da se opterećujete nekim udžbenicima i priručnicima jer djeca ionako i sama  donose knjige. Vama ne trebaju ta sranja. Svaki profesor  ili nastavnik ima u škafetinu jednog  Malog  Zelenog koji se brine o tome, pa će valjda jedan odabrati i vas. Ne dajte se zbuniti ako vam se učini da su neke kolege  pale s Marsa. Glavno da vi stojite sa sve četiri na zemlji. Netko će vam pokazati di je zbornica i wece.  Netko drugi će vas uvesti u razred i predstaviti. E, onda vaš šou može početi.  Ako elektronika ne radi ili taj dan nema struje, no sikiriki. Eto prilike  za improvizaciju i tu će sva vaša kreativnost doći do izražaja. Vi ste snažna i autoritativna ličnost i đaci će biti očarani vašom pojavom, a kemija među vama će učiniti ostalo. Za početak im ispričajte nešto. Može i slobodna tema. Pretpostavljam da ste elokventni i višestruko nadareni. Iskoristite  to. Za sve generacije , od 7 do 14 godina. Ne  zamarajte se tim ako primijetite da netko nije uhvatio bit vašeg izlaganja ili nije razumio. Ne trčite pred rudo i ne ponavljajte. Imaju vremena za naučiti. Dug je život pred njima.  Uostalom, najbolja škola je životna škola. Ako baš i niste  taj dan nešto raspoloženi za priču, nema veze. Odšutite. Vrime radi za vas i 45 minuta će proći i ovako i onako. A ako ste se već nakon desetak minuta uvjerili da ste počeli stvarati male genijalce, sutradan ponovite sve to na isti način. Nema potrebe da išta mijenjate jer ste otkrili ključ uspjeha. Ubuduće svaki dan radite isto. Budite zadovoljni sami sobom jer ste taman onakav profesor kakvim ste se zamišljali. Ako vas dopadne više škola, tim bolje. Malo ćete se vozikati, upoznat ćete matičnu županiju, a možda i šire. Nakon petnaestak dana već ste savladali sve tehnike i finte zanata i preostaje vam jedino da čekate plaću i nekako progurate od praznika do praznika. Sjednice su isto samo formalna okupljanja prije nego svatko svoj teritorij prepusti domarima i čistačicama na ušminkavanje za sljedeću školsku godinu.  Na kraju školske godine, pozdravite se  s kolegama i kolegicama bar tri dana prije kraja jer se vjerovatno nećete vidjeti sljedeća tri mjeseca. Prvog dana sljedeće školske godine kreće sve  ispočetka. I tako do penzijice.

Lito 2015., sasvim osobno

     Lito prolazi, ali vrućine ostaju i zato su moji dojmovi s ljetovanja meni još uvik aktualni. Ovi put je bilo zadovoljavajuće, ali manje sriće nego prethodnih godina. Sve bitno što mi se dogodilo za petnaestak dana mog  litovanja u ladovini pod borićima na Brodarici nekako se taložilo na dva kvadrata prostora na kojima se  projecirao cili svemir. Već u samom dolasku dobranala san sa sobom neku tugu  jer je malo vrimena prije mog dolaska iznenada umrla poznanica s plaže. Bila je vrlo draga i pozitivna osoba. Godinama smo se dočekivali na plaži i skupa odlazili na autobus. Volila je pričati i povremeno ponavljati već rečeno, ali na način da se čovik nikad ne umori od slušanja. Jedna je od onih koji ostave sjajni trag  iza sebe. Nekad mi se čini da nismo mi oni koji biraju takve osobe, nego one biraju nas. Bez Nade lita neće biti ista. 

      Susjedi pod borićima bili su mi Poljaci. Na početku tihi i suzdržani. S vrimenom su se počeli širiti. Šta se više širila  površina pod njihovim šugamanima, to su mi bili sve antipatičniji. Očistila  ja od grubih kamenja ona dva kvadrata ispod  borića. Sutradan već san izdaleka vidila da je i to okupirano. Ja ljuta, i sve ljuća bacan očade na to moje misto, pa u njih sve u nadi da mi mogu čitati misli i neće li in bar malo biti neugodno. Okupaciju san doživila kao ofanzivu na vlastitu ličnost i  agresiju na osobnoj razini. Ali božedragi, bilo je  vrime za odmor i za stavit mozak na pašu, a meni u glavi sve neke grišne misli i pizdarije. Sljedećeg dana  moje misto bilo je slobodno i opet samo moje. Poljakinja mi se srdačno nasmijala kad me ugledala i sve mrke magle u mojoj glavi su se  raspale i otišle bestraga. Desetak minuta kasnije čitala sam na mobu o tragičnom kraju Salopeka. Nekoliko dana kasnije ode i Arsen.

       Davniih godina  bila sam na nezaboravnom koncertu  kojega je Arsen održao u šibenskom kazalištu sa Serđom Endrigom i Bulatom Okuđavom. Bija  je čovik koji bi s nenametljivom intonacijom dvi obične rečenice mirisom soli i nekom svježinom začinija svaki susret.  Za razliku od nekih drugih koji su imali šta za reć u pismi, ali su razgovori s njima bili tlaka i svak je biža kad bi se ukazali na vratima festivalske uprave u tadašnjem DIT-u. Sad čekam da se kiše sliju u cvjetove agava i da malo padnu temperature. 'Ko će radit' po ovoj vrućini!