Bilo je to ovako.
Prijatelj Pere nas je pozva da dođemo na Bijakovu na misu sv. Juri u čast. Inače,
u kalendaru sv. Jure pada na 23. travnja, u period kad je planina još uvijek negostoljubiva zbog
prevrtljivog i hladnog vrimena s opasnostima od snijega, leda, jakog vitra, intenzivnih gromova i munja. Zato je misa prebačena na
zadnju subotu u srpnju. Malo iza Makarske skrećemo
prema recepciji, a onda uzbrdo uskom cestom punom serpentina (23 km) prema
vrhu, sv. Juri (1762 m). U Wikipediji piše da je to najviša cesta u Hrvatskoj.
Na cesti svako malo postoje ugibališta da bi se auta mogla razminit. Nema
napetosti. Svak svakome gleda ugodit i olakšat. Nije greda povući se koji metar
u rikverc na ugibalište. U prolazu mašemo jedni drugima
otvorenim dlanom, klimamo, namigujemo ili jednostavno usne oblikujemo u
“hvala”. Prolaze svi jezici svita. Uz
put u susret nan dolaze stada krava, krda konja. Dobra je paša, sočna i mirisna
trava. Ali, samo oni znaju zašto sve
istresu baš na asfalt. U docima posađeni kumpiri, uokolo ruševine stanova za
pastire i obori stopili se s krajolikom. A odozgor pogled veličanstven na Makarsko
primorje i dalmatinske otoke. S koje god strane pogledaš
zarobi te lipota. Šteta što je vrime bilo mutnjikavo pa nismo uspili okom
doseći krajnju točku vidljivosti, talijansku obalu. Nešto prije deset uri
krenula je procesija, a misa je bila točno u deset. Počela je po suncu i već
nakon dvadesetak minuta izgledalo je da bi nas kiša mogla oprat. Pomislin ja:
sveti Jure, ne daj. I onda se opet sunce ukazalo. Možda ja sebi previše laskam.
Jer među nama je bija dobri duh planine, Stpe Božić. Posli su se on i Prizmić
na kratko pridružili našem društvu. Izuzetni ljudi, vridni divljenja i
poštovanja. Nakon šta smo se dobro
počastili, naljudikali i nafalili, tribalo je i zapivat. Zaorila se ganga na vr
Bijakove.
Nema komentara:
Objavi komentar