... a o utiscima da ni ne pričam.
Dakle točno u podne zvoni telefon. Ja sidim kraj njega i ignoriram ga s dobrim razlogom. Sa svom bliskom i još bližom rodbinom sam se čula u zadnja dva dana. Moja dva dragulja su na takvim mistima da nam noć i dan nisu kompatibilni, a moja vridnica je ionako zaminila dan za noć u naučne svrhe. Telefon ne odustaje, a bome, ni ja se ne primičen. Nakon nekog vrimena radoznalost je popila ignoranciju i ja otklopim slušalicu. Ovdje Tena, kaže žena. Pita za muža. Nema muža, kažem ja. A tko ste vi, opet pita Tena. Ja sam žena. E pa dobro, kaže Tena sada već malo opuštenije i toplijim glasom. Onako kao kad žena ženi priča nešto povjerljivo a neprovjereno. I nastavi sugovornica ležerno: dobili ste tri proizvoda… E tada prasne čiket u komunikacijskom kanalu i đava preuzme kontrolu. Ovako, kažen ja u sinkopama i triolama ne mareći može li Tena pratiti moj ritam, nikad ništa nisam naručila od vas, nikad nikakvu igru nisam igrala, štogod dođe na moju adresu ništa neću preuzeti i ništa vam neću platiti. I ponovim to još jedanput sve u jednom dahu. Znala san da snimaju i da će dokazi biti na mojoj strani. U jednom momentu morala san uvatit zraka i u tih dvi tri sekunde pauze postalo mi je jasno da je Tena poklopila bez pozdrava. Iza nje se čulo samo piii… piii… piii… piiii… I tebi, draga Tena. Pa eto, ako neko nema dovoljno brze reflexe da se odupre ovakvim navlakušama, ili mazohizma da se odrekne darova i ostvari se kao sretni dobitnik, slobodno neka dođe kod mene po savjet ili preusmjeri poziv. Samo prvi put je malo neugodno. Svaki sljedeći put je rutina.
Detalj iz mog vrtla.
