Šalša naša vječna

            Jučer je finilo ovo lito koje je nosilo dah i ogrtač jeseni. U Zagori je temperatura u zadnjih nekoliko dana otklizala nisko i kupanje više nikome nije na pameti. S jematvom nitko ne žuri iako svit zna da se stanje ne može više popraviti. U grožđu ni slasti ni sladora. Grozdovi izgledaju kao da je početak lita, a loze kao u kasnu jesen. Jabuke velike i crvene, skoro bordo, ali kisele do bola. Posljednja sekvenca ovog lita snimljena je u mojoj  kužini. Pravila san šalšu: nešto što može biti glavno jelo, predjelo, dodatak jelu, prilog jelu, poslastica... Ovisno o danu u tjednu i osobnom stavu i ukusu. Ovo je moj način. 

      Dakle, pamidorama ogulit koru, pririzat popola, iscidit iz njih vodu i špice i narizat na kockice ili veće komade. Rjeđe dodajen narizane zelene paprike jer iman u kući čeljadi kojima je tada glavna sportska disciplina nabadat papriku na puntu od pinjura i gurat je na kraj pijata. U široku teču iskrižati kapulu na sitno, ali ne prema količini pamidora koja se vidi golim okom jer se pomidore ukuvaju i sadržaj smanji na polovicu količine. Iz istog razloga triba i vrlo oprezno i pomalo soliti. Kome kapula smeta neka je u teči posoli ili zaspe vegetom kad se užuti. Ubije se gorčina, a okus kapule ostaje. Stoposto provjereno, a važi i za ostala jela di se kapula šufigaje. U teču zatim istresti pamidore i mišati prema potrebi. Ispočetka pomalo, a kasnije sve češće. Po guštu se može dodati crvene paprike, slatke i (ili) ljute, a na kraju i papra. U toku kuvanja dodajem usitnjen petrusimen jer mogu na komod mašit se priko susidovog zidića i iskrižat ga. U zadnju usuti dva, tri zrnca cukra. Koliko će šalša u startu biti gusta ili rijetka ovisi o vrsti pamidora, dinamici zalivanja, vremenskim prilikama kao npr. ove godine. One kupovne neću komentirati. Svak ima oči pa vidi šta je na pijatu kad je pripolovi. Ako šalša bude rijetka, onda, prije pripreme obroka, u malo vode zamutin pola kučarina juhe od gljiva iz vričice i dodam u šalšu. ‘Ko to ne bi volija!

Neka bude džemmm

                Od svih plodova koje nije uništila kiša, bolest, tice, ose... ova godina mi je darovala obilje šljiva. Uspila san ubrat taman onoliko koliko je još i propalo, popadalo ili ostalo osušeno na stablima. Bilo ih je previše za pojist, premalo za prodat. Taman za pekmez ili džem. 
           Dakle, teča što veća, što duža kuvača, i odgodite sve poslove planirane za taj dan. Šljive oprati, pripoloviti i izvaditi špice. Netko ih melje, ali to nije moj đir, a i oteglo bi cilu proceduru. Na 1 kg šljiva staviti 300 dag cukra. Može i manje, ali sve više od toga je previše. Jer deblja! Netko dodaje vanilije, cimeta, ruma, rakije, limuna, ovoga, onoga... Ove količne neću niti razmatrati jer ne stavljam ništa od navedenoga. Na internetu ima svakakvih kombinacija i svačijih iskustava. U teču staviti 2 dl vode, očišćene šljive i cukar. I onda pomalo privrćati i mišati šljive. Kuvati na laganoj vatri, ali ne prelaganoj. Mora kuželjat. Ne ide baš sve uvik glatko. Ako kuvača zagrebe  po dnu, znači da sve triba promptno primistit u drugu teču jer je počelo zagarati, i nastaviti mišati sljedećih četiri, pet uri. Sadržaj u teči smanjit će se na otprilike polovicu. Žlicom zagrabiti malo marmelade iz teče i pustiti da se ohladi. Ako to u žlici postane želatinozno i više se ne cidi, znači da je kuvanje završilo. Ostaviti džem da se hladi dotle dok možemo tek prisloniti dlan sastrane na teču. Otklopljene staklenke i pripadajuće poklopce zagrijati u pećnici na 100°C desetak minuta. Nakon toga odma napuniti staklenke, dobro zavrnit poklopac, okrenit staklenke naopako i ostavit ih da se hlade bar do sutra. Osim šta je domaće, ukusno i zdravo, može se pokloniti kao vridni i cijenjeni darak.