Koji spektaklook!

                 Vrime ručka je davno prošlo, a večera samo šta nije... Bura nosi žestinu s Bijakove suncu u lice. Intenzitet dnevne aktivnosti se miri stupnjevima u termometru. Svatko se uvlači u neki svoj topli kutak Ali teško je stat na jednom mistu i jedva dočeka priliku da iskoči iz njega i popravi doživljaj. Ima nešto napeto i uzbudljivo u srazu sile bagera i snage divlje smokve. Evo i ja trčen i ne marin šta mi nos i prsti zebu.

No business like croatian business

              Evo slike tek da dokumentiram snig koji je zabilija Čelane i Cistu u petak navečer u kasnim urama. Ako ovo ne bude i zadnji, moglo bi još biti nade za koju kapu i šal. U Splitu san uspila naći nekakvu jeftinu, a po etiketi bi se reklo i kvalitetnu vunu, i ne pretjerano debelu. Opcija je bila nabavka preko interneta uz informacije o duljini, cijeni, sastavu, vidljivom izboru boja. Ma sve pet. Malo sam začeprkala po forumima koji se bave tom temom da vidim kakva su tuđa iskustva. Tu san saznala da me carina može okrpit, a ni ne mora, da se carini količina, težina, vrijednost pošiljke, a ne mora nužno tim redom, da je samim tim ograničena količina narudžbe i da bi morala vjerovatno naručiti dva puta za neki veći rad. Pa onda opet stravižat kako će to proći priko carine i hoće li me carina koštati više nego sama vuna. A ni pošiljatelji nisu uvik žvelti niti  se drže narudžbe. Na internetu nađem stranicu Unitasa, domaćeg proizvođača konca i vune. Vidim po sadržaju da kao misle ozbiljno. Na stranici postoji sandučić za slanje upita. Upišem svoj mail, potpišem se, napišem pitanje i pošaljem. Već cijelu sedmicu čekan odgovor. Poslovnost:  nula bodova!

Nije... nego

               Nije istok nego zapad. Nije sunce nego misec. Nije sumrak nego jutro. Nisu se svjetla  tek upalila nego su pred gašenjem. Cista se ne sprema na poćinak nego se upravo budi. U daljini svitle Keglji, Klarići-Abelovići, Šonjići, Vučki, Vuice i Kapulice. Pitajboga zašto san jutros povirila sa terace i ovaj prizor mi se učinija vrlo neobičan.  Nisan imala puno vrimena za uživanciju u pogledu nego trk po aparat. Ovo je moj prvi radni dan nakon praznika. 

Burrraaa.... frrrrrrrrrrr

              Bura je noćas progalopirala kroz Cistu razbacujuči livo i desno sve što joj se našlo na pravcu. Lako se može trasirati put kojim je prošla. Zrakon je letilo suvo lišće, zemlja, daske, kante, granje i cipanice... Nečija maslina se zakačila na plug. Neki kontejneri su prominili adresu i kućni broj i po njih  je tribalo potegnit i do susidnih komšiluka. Naš je dobija samo udarac u bok. Sutra ćemo ga zakačit na frezu i vratiti na početni položaj. U Kegljima je izrešetala krovove i kupe. A ovoj mački se živo frkče za sve to. Bura je još ljuljala dok san je slikala pa joj je dio osta u drugom kadru.

Ovako ili onako, idemo dalje!

                 2012. polako stari, a s vrimenom će i sve brže. Pridružujem se globalnom stavu da ćemo u ovoj godini biti bolji prema sebi, obitelji, susidima, prijateljima i poznanicima, dici i kolegama na poslu, poštaru, kruvaru i ostalim uslužnim radnicima, znanima i neznanima... Popis je prilično dug pa su i veće šanse da se što više toga ispuni. Negdje na sredini popisa su poslovi koje triba završiti, kao i oni koje planiram započeti. Kako oni koji se moraju, tako i oni kreativni. I svi su mi jednako važni. Dok se sve to ne počne ostvarivati, poslužit će i stari popis. S početkom nove godine i nakon neodoljivih kolača, saznala san i nešto novo o hrani. Već san otprije znala da nan smeđin cukrom mažu oči, ali ne i to da cukar uzima ogromne količine vitamina i minerala iz organizma da bi se razgradija. Znači li to da ono što izađe nekad ima veću nutricionstičku vrijednost od onoga što uđe u usta?  Falabogu da postoji alternativa!